Вишеминутним овацијама у Галерији Културног центра на Нешићевом кеју, у петак, 28. јула, многобројна публика је одала признање Небојши Илићу Илкету за његов свеукупни рад у области документарног филма.
Било је то вече ретроспективе Илкетовог филмског стваралаштва о коме су говорили: др Станислав Станковић, професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици, на Филолошком факултету „Блаже Конески“ у Скопљу и научни сарадник Института за српски језик САНУ у Београду, потом др Селена Станковић, професор на на Филозофском факултету у Нишу, на Департману за француски језик и књижевност и Братислав Бата Анђелковић, сликар и светски признати минијатуриста са којим је прича о Илкетовим филмовима добила сасвим нову димензију.
Професор Станислав Станковић је, између осталог, говорио и о креативности, даровитости, стваралаштву и особинама Илкетове личности.
Он је том приликом истакао да је креативност као одлика даровитих појединаца веома драгоцена у свеукупном битисању сваке друштвене заједнице.
По његовим речима, развијање, подстицање и испољавање и неговање креативности јесте недвојбено један од круцијалних задатака озбиљног здравог друштва, односно одговорне државне заједнице и њених образовних , научних и културних установа.
– Када се даровитости појединаца прикључе неопходне позитивне друштвене околности у констелацији са другим особинама његове личности и уз специјализоване тренинге настаје изузетан и плодан стваралац какав је Небојша Илић. Стваралаштво особеног и отуда увелико препознатљивог филмског израза Небојше Илића, јесте још један необорив доказ да ми можемо устати из вишедеценијских друштвених каљуга и запарложености и кренути у живот достојан човека. Ми који смо до сада имали привилегију да погледамо неке од филмова или читав ауторски опус Небојше Илића добро знамо да у контакту са било којим његовим филмским изразом нисмо остајали равнодушни јер увек неки дамар проговори у нама. Добро смо осетили његово маестрално обликовање филмске приче, сада, после десет година, слободно можемо рећи аутентичне, непоновљиве записе Илићевог ока и камере. Даровитост нуди материјал за обликовање док стваралаштво тражи жртву ствараоца и намеће се као окосница личности због које неретко жртвама бивају они који су њему најблискији, дакле, породица, пријатељи. Оно храни душу али не и стомак ствараоца. То осећа и у филмским сторијама бележи Небојша Илић. Као илустрацију томе овде треба навести посвећеност стваралаштву и судбину нашег Христифора Црниловића, којег је Илић овековечио у филму „Пустоод“. У којему се он смело и врло успешно упустио у документарно-играни жанр, нимало лак за комплексну филмску апаратуру, ону стваралачку и ону техничку, у сваком сегменту настајања ове филмске приче. Добри познаваоци филма и филмски ствараоци су му због тога одали велико признање – истакао је др Станислав Станковић.
По речима професора Станислава Станковића у особине Илкетове личности која продукује драгоцена уметничка дела убрајају се ирадозналост, потреба да се открива, учи, усавршава.
– Ствараоци попут Илкета поседују изузетну упорност и вредноћу. Они имају велико знање у области у којој делују. Слободног су духа, неконвеционални су и успевају да се издигну изнад гравитационе силе медиокритетства које итекако кажњава сваку изузетност. Проницљивост и наивност су такође особине таквих стваралаца. Они гаје дете у себи и штите га од немилосрдних законитости опстанка у свету одраслих. Истински ствараоци су вечита деца. Великим ствараоцима потребни су налети енергије, али и мировања. Стваралац није непрекидно у стваралачком набоју. Његове идеје зру у фази мировања. Овакве особине Илкетове личностти потврђују и мишљења водећих аутора и филмских стручњака у Србији, на Балкану и широм Европе – подвукао јеСтанислав Станковић.
По речима др Станковића у Власотинцу имамо аутора који поседује све стваралачке компоненте, од даровитости, креације, стваралаштва, до оног истинског занатског умећа.
– Нама Власотинчанима и нама Србима, као насушни хлеб, недостаје култура сећања. Студије и пракса показују да су Срби народ кратког памћења. Небојша Илић нам својим филмским записима посве тихо то казује, пружајући нам руку спасења. Сам се бори да од заборава сачува оно чиме треба да се поносимо – закључио је професор Станковић.
Професорка Селена Станковић се том приликом осврнула на чињеницу да је Илкетов филм „Кучевиста или Душанов знак“ 2014. године коришћен као дидактички материјал на Летњем европском кампусу „Франкофонија и словенски путеви“, који је организовао Факултет за књижевност и језике Универзитета у Поатјеу, у Француској.
Учешће професорке Селене Станковић и њених студената француског језика и књижевности на овом кампусу резултат су сарадње која постоји од 2012. године између Филозофског факултета у Нишу и Универзитета у Поатјеу, који је пак један од најстаријих универзитета у Европи, основан је 1431. године.
– Активности кампуса су подразумевале часове свих врста превођења, од симултаног до књижевног, часове теоријске наставе и културно-забавне активности. За часове превођења одлучила сам се да као дидактички материјал користим филм „Кучевиста или Душанов знак“. На часовима практичне наставе, односно превођења са српског на француски језик користили смо овај филм. Студенти су били одушевљени јер немају често прилику да погледају овакав филм. Језик, односно говор им је био близак с обзиром да је реч о студентима из југоисточне Србије. Није било проблема у вези са разумевањем скопскоцрногорског говора. Студенти нису били одушевљени само због приче о којој филм говори већ и због језика, односно говора, који припада и њима. Говор је био занимљив не само због синтаксе и синтаксичких конструкција већ на свим нивоима а нарочито на лексичком. То је нарочито привукло њихову пажњу јер је требало разрешавати неке посебне лексеме, неке које су заборављене, неке које су изгубљене. Тако да смо неколико дана уживали у раду на превођењу више идиоелаката из овог филма. Договорили смо се да се уради лекторисање текста на француском језику и да једног дана у сарадњи са Небојшом Илићем тај превод спојимо са филмом – истакла је професорка Селена Станковић.
Два уметника сличног сензибилитета у различитим сферама уметничког делања заједничким радом направили су велике помаке у свету документаристике и сликарства. Браћа по платну, филмском и сликарском, Небојша Илић и Братислав Анђелковић остављају неизбрисиве трагове у простору и времену својим уметничким изразима.
Бата из Вучја је овом приликом подсетио публику на свој први сусрет са Илкетом, који је пак познатог сликара најпре упознао као песника.
– Тај први сусрет био је истраживачки сусрет када је Илке посматрао камен као основу за сликање, камен који позива сликара, камен који тражи око камере. У моменту првог сусрета нисмо знали да ће се догодити нешто што ће мене забележити као ствараоца, што ће продужити моје стварање. Ја сам Илкета позвао да дође у кањон реке Вучјанке, да забележи оно шта ја радим, шта сликам и да тим филмским записом буде отворена једна моја изложба. Желео сам да се Илке саживи са тим простором у кањону Вучјанке јер је то мој атеље испод неба подно планине Кукавице – присетио се Братислав Анђелковић
Потом је са публиком поделио чињеницу да је Илкету тада врло дискретно дао текст Душана Миловановића, вишег кустоса Музеја примењене уметности у Београду. Илке је данима камером пратио сликарски рад Бате из Вучја тако да је филм настајао тихо, спонтано.
– Тражио сам знак једнакости између онога шта ја радим и онога шта Илке ради, пронашао сам ту једнакост и тако су настала два дела филма Камен древног сневача. За оно што Илке и ја радимо потребан је човек, материјал и тема. Нашао сам човека, имали смо тему и материјал, рекао је Бата из Вучја.
Захваљујући се публици на највећој награди, вишеминутном аплаузу, док су сви у Галерији Културног центра на Нешићевом кеју у Власотинцу устали како би одали признање великом уметнику, Небојша Илић је истакао да се ретроспективом његовог рада коју је такође претворио у филмски запис, полако затвара један круг, чији су покретачи 2006. године у одређеној мери били и Станислав Станковић и Бобан Димитријевић, тадашњи и садашњи директор Културног центра. Он је рекао још и то да је у току снимање филма о Феату Сејдићу, да се планира снимање филма о Влади Илићу, да ће ускоро бити завршен филм Камен древног сневача 3, а да је рад на филму о патријарху Павлу успорен, јер је то превелики изазов.
Публика је те вечери имала прилику да види ретроспективу филмова: Гувниште, Пут једне нити, Камен древног сневача 1, Камен древног сневача 2, Кучевиста или Душанов знак, Пут на Гору, Моби Дик – земља која плови, Пут у Италију, Пустоод, Небеска игра и Кристијан.
Иначе, Небојша Илић је члан Удружења филмских уметника Србије, члан је Удружења телевизијских и филмских радника Војводине, председник је Удружења филмских, телевизијских, аудио и web стваралаца Југ филм – Власотинце, један је од оснивача Центра за герилски филм и један од оснивача Удружења Српски Холивуд.
За своје документарне и документарно-игране филмове награђиван је у Србији, Републици Српској, Русији, Португалији, Италији, Грчкој, Румунији, Бугарској, Чешкој, Хрватској …