Поводом Дана Културног центра, а у сусрет предстојећим празницима синоћ је у Сали биоскопа приређено поетско-музичко вече са Мирјаном Бобић Мојсиловић под називом „Обећао си ми“. За музички део програма био је задужен Duo di maggiore, његови чланови Срђан Ђорђевић и Воја Илић.
Учеснике програма и публику је најпре поздравила Маја Марковић, директорка Културног центра која је том приликом изразила задовољство што је Дан установе коју води обележен значајном изложбом слика Александра Спасића и гостовањем Мирјане Бобић Мојсиловић, коју је публика дуго очекивала. Она је искористила прилику да свим грађанима честита предстојеће празнике.
„Припадам генерацији која је расла уз поезију, која је читала поезију. Ниједну девојку из Прве београдске гимназије није могао да смува дечко ако није знао нешто да рецитује, Брану Петровића, Јесењина, Превера, Арсена Дедића или барем да свира гитару. Једног дана је поезија само кренула да куља из мене и онда сам природно почела да је пишем. Књига „Обећао си ми“ доживела је два издања. Ја сам први живи писац коме је Лагуна објавила збирку поезије. Тако да сам ја поезију вратила на сцену“, рекла је дугогодишња новинарка, књижевница и сликарка коју је синоћ власотиначка публика упознала и као песникињу.
Открила је харизматична Мирјана Бобић Мојсиловић да радост живота налази у малим стварима и ситницама и како је себи улепшала суморни дан куповином сата од шесто динара у кинеској радњи, који показује тачно време баш као и Ролекс.
По њеним речима, поезија само ако је стопроцентно лична може да постане свачија и радо читана.
„Није битно да будемо у праву, важно је да будемо срећни. Стварност није довољна за то, мора да је изнова свакодневно дограђујемо и учимо“, поручила је Мирјана Бобић Мојсиловић, између својих стихова.
Надахнуто, глумачки савршено до перфекције Мирјана је казивала своје песме, али је са публиком поделила и анегдоте са наступа широм Србије. Сваку песму коју је поделила са Власотинчанима, они су наградили дугим, дугим аплаузима. Песма „Сјај у трави“ посебно је дотакла срца жена.
Свака од нас могла је да пронађе себе у сваком Мирином стиху, у свакој изговореној речи.
Она је током вечери говорила и о свом последњем роману „Сазвежђе свитаца“, који се бави егоизмом, нарцизмом, необраћањем пажње на друге људе, појавама које су све присутније данас, а инспирисан је истинитом причом о ђубретару из Београда, који много воли да чита и завршава факултет. Он је по речима књижевнице, херој Србије.
Потврдила је Мирјана Бобић Мојсиловић синоћ да се њена поезија радо слуша и чита, да људи још увек воле писану реч коју никакве модерне технологије не могу да потису.
Радост публике задржала се и након што су напустили салу и вероватно ће трајати до неког новог стиха који чују или прочитају.
Фотографије: Далибор Боце Илић