Мирјану Бобић Мојсиловић знамо као дугогодишњу новинарку, потом смо је упознали као књижевницу и сликарку, а недавно је власотиначка публика упознала и као песникињу током поетско-музичке вечери, која је и названа по њеној књизи поезије „Обећао си ми“.
Питали смо Мирјану одакле тај заокрет у њеном стваралаштву са прозе на поезију.
– Припадам генерацији која је расла уз поезију и која је много читала. Ниједну девојку из Прве београдске гимназије није могао да освоји дечко ако није знао нешто да рецитује, Брану Петровића, Јесењина, Превера… или барем да свира гитару. Једног дана то је само кренуло да куља из мене и онда сам природно почела да пишем поезију. Први сам живи писац коме је Лагуна објавила збирку поезије која је до сада имала два издања. Вратила сам поезију на сцену, каже наша харизматична саговорница.
* У вашим романима бавите се различитим и веома актуелним темама и проблемима са којима може да се суочи сваки човек. Да ли су ваше књиге заправо упутство за живот онакав какав треба да буде?
– Различите су приче, али увек иза њих је потрага за смислом, трагање мојих јунака да не „пролупају“, да не полуде, да спасавају властити живот. Оно што је за мене невероватно, то је да сам не само својим романима, него и својом поезијом некако вратила младе људе књижевности. Има их доста у публици. Где год да одем чујем да иду на такмичење у рецитовању са мојом поезијом. Не треба вам већи комплимент од тога. Неки људи тек сада откривају моје књиге, објашњава наша саговорница.
* Вишеструко сте талентовани и креативни. Сликање је ваша велика љубав и било је први избор на листи када сте бирали којим путем да кренете пре неколико деценија. Стицај околности је био другачији. Данас сликате и то када сте срећни?
– Све је код мене измештено. Ја се највише трудим да ми овај живот не прође улудо. Стално мора нешто да радим, да креирам. Ако не сликам, ако не пишем, ја ћу да месим хлеб, да шијем и да свему томе креативно приступам. Данас пишем и сликам, тако испуњавам своју потребу за креативношћу, али и живим од тога, каже Мирјана Бобић Мојсиловић.
* Двадесетак година сте били новинар, потом сте изабрали уметност и стваралачку слободу. Да ли сте се некада покајали због тога?
– Тај прелазак се десио пре 23 године. Данас живим од својих књига и својих слика и апсолутно нисам погрешила. Фантастично је када стварате неке своје светове. Новинарство је леп посао за младе људе, али се оно променило, није више као некада, речи су наше саговорнице.
* Ви сте жена са ставом, одважна, храбра, јавно говорите и дајете свој суд о темама и друштвеним појавама што многе јавне личности избегавају.
– Неки ћуте зато што многе ствари не знају. Други зато што сматрају да ће направити већи успех ако су политички коректни. У политичкој коректности постоји најужаснија замка, не да не будете у праву, него да уништавате људе који су од вас бољи. То је суштина проблема и многе јавне личности се управо тиме баве. Кад виде шта је у Америци ин, то се папагајски понавља. Задатак сваког нормалног човека, интелектуалца, уметника је да мисли својом главом. И океј је не бити модеран. Сада је главна фора бити модеран. Да ли то значи да сви треба да променимо пол? Ја сам једна од ретких која користи јавну сцену да бих рекла људима то што многи на јавним сценама или не мисле као ја, или не смеју да кажу. Има много људи који разумеју о чему ја причам. Ја говорим у име свих нас нормалних људи на планети Земљи и у нашој земљи, директна је као и увек Бобић Мојсиловић.
* Колико смо данас слободни људи, колико смо сами себи поставили границе захваљујући разним предрасудама, заблудама, искривљеним вредностима?
– Слободни смо ако одлучимо да будемо слободни и ако је некоме слобода важнија од дуп… Бити слободан данас значи не пристајати на диктат неких битанги из Давоса, које при том нико није изабрао. Будућност коју они спремају човечанству јесте у ствари да се тотално изгуби слобода, да сви будемо робови. Према томе, мислим да људи робују свему томе. Људи нису криви, многи нису криви јер имамо друштвене мреже које служе поробљавању, имамо интернет и лажне вести. Задатак човека који љуби слободу је да непрестано учи из почетка, да истражује, да сазнаје истину која је затрпана овим мрежама. Стварност није довољна. Ако се ослоните само на стварност, само ћете то и имати. То ће бити лице без осмеха, сусрети без погледа, кафане без разговора, директна је позната књижевница и сликарка.
* Сви смо срећни, лепи, храбри, савршени на друштвеним мрежама. Колика је опасност да почнемо да живимо један ирационални, виртуелни живот, да изгубимо тло под ногама, везу са реалношћу?
– Друштвене мреже су велика опасност. Последица тога је један страшан нарцизам, а иза њего стоји страшан амбис усамљености и празнине. „Сатана“ жели да не знамо где се налазимо, да немамо зашта да се ухватимо, да нам нико није важан. То самољубље је довело на крају до тога да им нико није важан, али суштински и да себи нису важни и зато имамо такву депресију. Сви су заробљени у та четири квадратна центиметра екрана, упозорава Мирјана.
* Кренули сте Србијом снимајући ТВ серијал „Срећна Србија“ и приказали сте нам је на један другачији начин. Каква су ваша искуства?
– Ја сам уживала потпуно искрено и зато је тај серијал толико гледан. Другачије сам представила Србију и људе како бих показала да је океј волети Србију, са осмехом одговара Бобић Мојсиловић.
* Представљате своје књиге широм Србије, колико то значи публици у мањим срединама, колико вама?
– Гостовања по Србији и представљање мојих књига по библиотекама и културним центрима важно је и за публику и за мене јер ја добијам повратну енергију публике и инспирацију за писање, а истовремено подстичем људе да читају или и сами почну да пишу, каже на крају разговара наша гошћа.
Њени романи постали су бестселери. Неки од њих су: Баба, немој ништа да ме питаш, Дневник српске домаћице, Happy end, Мајкe ми, бајка, Оно све што знаш о мени, Твој сам, Срце моје, Азбука мог живота, Глад, Господин погрешни, Тражи ме, Твој анђео чувар…
Са сестром професорком др Зорицом Томић у гимназијским данима играла је у филму „Није него“, појављује се у улози психијатра у ТВ серији „Азбука нашег живота“, која је снимљена на основу њена два романа, по њеној причи урађен је сценарио за ТВ серију „Тајна винове лозе“. Као новинар писала је за Политику, Дугу, НИН, Ослобођење, Данас, Младину и друге.