Књижевно вече у оквиру тридесетог Песничког часа-учитељству у част у спомен Даници Горуновић Тасић почело је синоћ документарним записом Небојше Илића Илкета. Филм представља тридесетогодишњу ретроспективу ове манифестације. Песник Милоје Радовић је рекао да филм представља историју књижевности за децу и антологију српске књижевности за децу у којој су се нашли највећи савремени српски песници.
Госте и учеснике Песничког часа у име организатора, Културног центра Власотинце поздравила је директорка Маја Марковић.
Поздрављајући песнике: Милоја Радовића, Виолету Јовић и Александра Јањушевића, директорка Маја Марковић се захвалила што дају свој лични допринос 30. Песничком часу.
„Посебно бих поздравила породицу Зорана Даскаловића, који је прошле године позван да буде гост ове манифестације, као и породице Горуновић и Тасић, које нам свесрдно већ тридесет година помажу да Песнички час – учитељству у част у спомен Даници Горуновић Тасић, траје. Ова манифестација којом одајемо признање просветарском позиву и окупљамо највеће песнике који пишу за децу, спада у ред најважнијих манифестација у календару наших активности. Поносни смо на године трајања и квалитет Песничког часа, поносни смо на сарадњу коју остварујемо са нашим школама, поносни смо на песнике који се сваке године окупљају у Власотинцу у време трајања Вукове недеље“, истакла је директорка Марковић.
На поетску сцену потом су ступили песници Десанкиног рода, отворили своје књиге и бележнице и поделили са публиком прегршт својих стихова. Најпре су казивали своје стихове посвећене учитељима.
Говорећи стихове на сврљишко-заплањском дијалекту Виолета Јовић је истакла да је мисија песника да чувају веру, косовски завет и наш матерњи језик.
„О значају Песничког часа најбоље говори филм, који је показао која су песничка имена прошла кроз ову манифестацију. Сјајна је ствар да учитељима буде посвећена једна оваква манифестација јер смо сви ми учитељи, барем својој деци. Улога учитеља је немерљива“, рекао је Александар Јањушевић.
Прошле године за госта Песничког часа позван је Зоран Даскаловић, наставник музичке културе у пензији. Болест га је, на жалост, спречила у томе.
У знак поштовања и сећања на изузетног педагога, музички даровитог наставника који је волео и свирао мандолину и дугогодишњег сарадника Културног центра, синоћ су гости Песничког часа били чланови његове породице. На педагошки рад и љубав према музици публику је подсетила супруга Снежана Даскаловић.
„Био је обичан, а посебан. Као породица живимо у убеђењу да ће се Зорана сећати генерације ђака, не само кроз музику коју је изводио на мандолини, већ и као човека који је важио за тихог, смиреног, стрпљивог, који је умео да саслуша друге, да упути и прими савет“, истакла је Снежана Даскаловић.
Наш истакнути сликар Властимир Стојановић је овим поводом урадио портрет наставника Зорана Даскаловића који је даривао породици.
Унука Христина Даскаловић показала је синоћ да су гени чудо и да је музички дар наследила од свог деке. Вече је завршено песмом „Јесење лишће“, коју је Зоран Даскаловић посебно волео.
Христина је ову композицију извела на флаути, уз музичу пратњу Зорана Стојичића.
Било је ово синоћ на сцени много више од књижевне вечери, било је то вече испуњено емоцијама и топлином, испуњено невероватним флуидом успостављеним између песника и публике.