У оквиру традиционалне манифестације „Лето у Власотинцу“, која већ више од две деценије обогаћује културни живот вароши на Власини, у прелепом амбијенту дворишта Културног центра одржано је песничковече „Поезија и песмa живота“. Публика је уживала у вечери испуњеној снажним емоцијама, искреним стиховима и прелепим песмама уз звуке гитаре.
Гост вечери био је песник Марко Милошевић, који је по други пут наступио пред власотиначком публиком. Већ на почетку програма поручио је да ће „памтити вече у Власотинцу, у предивном амбијенту, јер вреди више од три МТС дворане“. Његови стихови, настали из животних искустава, љубави, радости, туге и сећања, лако су проналазили пут до срца публике. Док су се смењивали стихови и размишљања о животу, двориштем је владала она посебна тишина коју испуњавају осмеси, уздаси и пажљиво слушање – тренуци који најбоље сведоче о снази поезије.
Посебну чар вечери дао је Денис Урошевић, чија је гитарска пратња нежно испреплитала мелодију и стихове, стварајући топлу и интимну атмосферу у којој су се музика и поезија савршено допуњавале.
Да Власотинчани воле овакве програме потврдио је велики број посетилаца. Двориште Културног центра било је испуњено до последњег места, а публика је сваки стих и сваку песму награђивала дугим аплаузима.
Вече је отворила директорка Културног центра Маја Марковић, поздравивши присутне стиховима Марка Милошевића:
„Да ли је боље да заволиш неког кога ти срце не воли, или да пустиш срце да воли, а душу спремаш за тугу, за боли?“или „Колико пута се прашта да би се један опрост добио? Колико пута о успеху машта да би се догодио?“
Довољан је само један стих да препознамо песника чије су речи пронашле пут до срца многих. Вечерас је поново са намаМарко Милошевић – песник који свакодневицу претвара у поезију, који пише о љубави, губицима, нади и снази да се после сваког пада настави даље“, истакла је директорка Марковић.
„Осећам потребу да својим стиховима проживим поново своју прошлост, преживим садашњост, дочекам будућност, останем кад сви тренутно живи оду. Осећам потребу да живим и туђе животе, драме, судбине. Да пријатељима дам, непријатељима подам“, записао је МаркоМилошевић уместо биографије на свом сајту „Поезија живота“.
Прву збирку песама „Кроз живот душом“ објавио је 2020. године, а како је рекао, до сада је објавио пет збирки, док је шеста у припреми.
„Увек кажем да се у животу деси оно што треба. Песник се постаје рођењем, нема школе за песнике, то је једноставно дар од Бога. Песник постаје онај ко препозна да се за то родио, као што се мени десило. Свака моја песма настала је за неколико минута и нема враћања. Не брусим своје песме, оне остају онакве какве су настале. Тако сам почео и тако настављам, јер верујем да је то Божја воља“, рекао је Милошевић.
Од првог сусрета са власотиначком публиком прошле су две године, али интересовање није нимало спласнуло. Сва места у дворишту поново су била попуњена, публика је сваку песму наградила аплаузом, а заједно са Денисом Урошевићем и Марком Милошевићем певала добро познате стихове.
„Предивно вече, прелеп амбијент. Иако је небо било без звезда, киша нас је ипак заобишла. Драго ми је што сам поново у Власотинцу и волео бих да ово постане традиција. За ове две године имао сам око четиристо наступа, у Србији, региону, па и шире, али у Власотинце сам дошао са посебном радошћу јер памтим енергију и емоцију коју сам понео одавде. Верујем да ћемо и вечерас оставити лепу успомену свима који су дошли“, казао је Милошевић.
На питање колико се његово стваралаштво променило након више хиљада продатих књига, пет објављених збирки и филма поезије у коме учествује више од 140 глумаца из Србије и региона, одговорио је:
„До сада сам продао више од 47.000 књига и сав приход и даље иде у хуманитарне сврхе. То се неће променити. Данас пишем зрелије него пре две године, али је радост сваког наступа остала иста. Оног тренутка када почнем само да одрађујем наступе, престаћу да се бавим овим послом. Док год долазим са осмехом и прелазим километре са истом радошћу, знаћу да сам на правом путу. Много тога се променило, али је душа остала иста“.
Говорећи о инспирацији, Милошевић је истакао да најлепши стихови често настају из најтежих животних тренутака.
„Када освестимо онај тајни део душе, тугу, сету и бол коју носимо, тек тада истински умемо да се радујемо лепим стварима. Моја поезија показује да нико није сам и да свако носи свој терет. Срећа је саставни део туге, као што је и туга део среће. Што пре то прихватимо, лакше ћемо живети. Моје песме најчешће настају у тешким тренуцима, али управо тада човек научи да више цени осмех, загрљај и сваку малу радост“.
На питање да ли постоји песма без које не завршава ниједно књижевно вече, одговор је био кратак:
„Да. Увек завршим песмом „Капут“. Она ми је најдубље у души и увек је посвећујем људима који више нису са нама“.
У времену друштвених мрежа, модерних технологија и вештачке интелигенције, Марко Милошевић успео је да поезију приближи великом броју читалаца. Како сам каже, све што је пролазно проћи ће, а остаће оно што је истинско и што човек носи у себи. Друштвене мреже искористио је управо за оно што највише воли – да поезију приближи људима.
Марко Милошевић је још једном показао зашто му се публика радо враћа. Његове књижевне вечери нису само казивање стихова, већ сусрети испуњени емоцијама, животним причама и искреним разговором са публиком. Зато његова поезија не остаје само записана на страницама књига већ она наставља да живи у онима који је читају и слушају.
Дуготрајан аплауз на крају програма био је најлепша потврда да је вече „Поезија и песма живота“ оставило снажан утисак на све присутне. Још једном је потврђено да искрена и проживљена поезија има снагу да споји људе, пробуди успомене и подсети на вредности које у свакодневном животу често остају непримећене.