Друга недеља традиционалне манифестације „Лето у Власотинцу“, коју Културни центар организује више од две деценије, почела је књижевном вечери са Вањом Булићем, једним од најпознатијих српских новинара, па и књижевника. Присутни су били у прилици да уживају у разговору са аутором чији романи привлаче пажњу читалаца али и да чују приче из његове вишедеценијске новинарске каријере.
Иза Вас су деценије новинарства и богат књижевни опус. Када погледате уназад свој рад, шта је битније новинарство или пак књижевност?
„Тешко је изабрати шта је битније, хајде да поделимо оно што сам радио, у новинарству је најбитнија „Дуга“ тј. време када сам радио у том часопису, кажу сви да када дођу та смутна времена види се ко је човек, када ми кажу да сам био храбар у та времена, ја кажем да је храброст само питање морала да се бавиш тим послом или не. Када је реч о телевизији то су свакако „Бисери“, прво „Црни бисери“, па „Бисери“, када је реч о серијама које сам радио, нешто најбитније ми се управо дешава, РТС је откупио свих 11 мојих наслова где је главни лик новинар Новак Ивановић. Прво иде Теслина пошиљка, већ су снимљени први делови, док је Телекомова продукција откупила моју књигу „Тата у другом стању“. Као сценаристи најбитнији ми је филм „Лепа села, лепо горе“, то је нешто што се догоди човеку једном у животу. Када је реч о литератури, моја убедљиво најбоља књига је „Око отока“, која прати породицу Голооточана 50 година. Ипак, највише волим да пишем хумор и сатиру, а не могу томе да се посветим потпуно“, рекао је Вања Булић.
Како новинарство и књижевност утичу једно на друго, посебно у вашем раду? Шта је битније истраживати као новинар или стварати као писац?
„Имао сам срећу да сам радио када је новинарство било другачије, када није било интернета и на срећу радио сам у часописима који су изилазили недељно или двонедељно и у којима постоје репортаже и аналитички текстови, када имаш ту врсту текстова ти видиш да ли имаш ту литерарну црту. За часописе које сам радио, репортаже су биле 12, 16 или 18 страна, што су, у ствари, били мали романи. Постоји нешто што мораш да препознаш и у новинарству и у литератури, то је тренутак када препознаш праву ствар и ухватиш се за њу. Ако имаш ту црту и препознаш је у новинарству, прелазиш у литературу. И битно је да мораш да пишеш тако да читалац све то види“- каже Булић.
У ваше романе често се преплићу историја, тајне, савремени живот, религија и ово што се догађа данас.
„Данас је новинарство такво да све што не могу да напишем ја ставим у моје књиге, а сви кажу то је литература и не обраћају много пажњу на то. А видим да сам оштрији у томе него да пишем за новине. Прво што ми не би пустили ту врсту текстова, а друго кад напишеш потпуно искрено текст за оно што нам се догађа кажу што је ово добра сатира.“
Где налазите инспирацију за ваше романе?
„Наша историја је толико богата, посебно што је везано за религију и историју нације. Нас је црква одржала, тај дух је одржао једну нацију. У почетку су ме рекламирали као српског Ден Брауна, али он се игра са религијом, ја немам разлога да се играм са тим, то је наша историја, и било би глупо играти се са оним што се догодило. Мени су све књиге на исти штос, када решиш тајну из прошлости, решићеш и оно што ти се догађа данас. А ако не познајеш прошлот, немаш будућност. Мени главни јунак није рецимо Новак Ивановић, новинар, него нека институција или реликвија, рецимо, Мирослављево јеванђеље, Десна рука Јованова, Народна библиотека. Наравно, не могу оне да говоре као човек, али се око њих врти цела прича.“
Колико у Новаку Ивановићу има Вање Булића?
„Има само оног новинарства што сам ја био некад. То је то новинарство када мораш да будеш истраживач и помало детектив.“
На питање коју своју књигу би читаоцу препоручио, Вања Булић је био кратак и одговорио „Око отока.“
Вања Булић је читав радни век провео као новинар у писаним и електронским медијима. За телевизију је радио више од 4000 емисија различитих жанрова, а писао је за говото све престижне листове некадашње Југославије. Косценариста је дугометражног филма „Лепа села лепо горе“ и сценариста филмова „Друго стање“ и „Покидани“. Писао је збирке прича, романе, приредио је дневник из Хага Веселина Шљиванчанина, а писао је и романсиране биографије глумаца Петра Божовића, Мише Јанкетића, Марка Николића, Лазара Ристовског, Јелисавете Саблић и певача Аце Лукаса. Написао је и пет позоришних комада. Добитник је многобројних награда, ипак се за списатељски рад издваја Златни беочуг, за трајни допринос култури Београда, награда Радоје Домановић за најбољу књигу сатиричних прича, као и три годишња признања редакције за културу РТС-а Златни хит Либер, за најтраженије књиге у књижарама и библиотекама Србије. По подацима Лагуне до сада су књиге Вање Булића продате у више 270.000 примерака.
Током вечери Булић је говорио о свом старалаштву и инспирацији за романе, о истраживачком раду, значају историјских тема у савременој књижевности. Осврнуо се и на новинарски позив, истичући да су му бројни сусрети са људима и животне приче које је бележио током каријере биле драгоцени основ за писање. У књижевном стваралаштву често се преплећу историја, културно наслеђе, политичке интриге и савремени криминал.
