У Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ синоћ је обележена тридесетогодишњица од катастрофалне поплаве која је 26. јуна 1988. године задесила Власотинце и околна села.
Манифестација „Тридесет година од поплаве, да се не заборави, да се не понови“ почела је приказивањем телевизијских извештаја о поплави, који се налазе у Програмском архиву ТВ Београд. Овом приликом приређена је и изложба фотографија.
Срба Такић, директор библиотеке је истакао да мора да бринемо о Власини јер на тај начин бранимо себе и да поплава мора да нам буде упозорење за будуће дане како бисмо избегли нове трагедије. Он се овом приликом захвалио Драгољубу Стaноjeвићу, аутору књиге „Догађај за заборав и незаборав“, који је у време поплаве био председник општине.
Током свог излагања потпредседник општине Бошко Станчић, истакао је да је тога дана у сливу реке Власине пала хиљадугодишња количина воде, да су се Власина и Лужница спојиле код Свођа а након тога је направљен и велики застој воде испред бране. Када се говори о узроцима поплаве, поред несвакидашњих падавина свакако треба говорити и о људском фактору. Сама конструкција бране од масивних стубова са малим размаком смањује пропусну моћ бране и тиме могућност бржег отицања воде, па је акумулирана вода пробила насип који је створен нагомилавањем дрвећа и другог наноса.
„О разорној моћи поплавног таласа најбоље говори стена тежине 60 тона коју је вода избацила на кеј. Уништени су многи објекти, људи су остали без крова над главом. Током санације последица поплаве изграђено је више мостова, хотел Нови Земун, стамбени објекти, део регулације реке Власине, потом аутобуска станица, пијаца, сточна пијаца“, рекао је, између осталог, Бошко Станчић.
Он је том приликом истакао да би санација била много ефикаснија да је овај проблем решаван на савезном уместо што је решаван на републичком нивоу.
Говорећи о води, као најтрајнијој и најнепроменљивијој материји која се не мења, која памти настанак живота на планети, мр Лука Крстић се осврнуо на катастрофу када се у човеку рађао истински човек, када се код људи пробудила солидарност, жеља да се што више уради, да се што пре санира, да се што боље изгради варош на Власини.
„Поплава је доказ да клица живота не може да се уништи ни у таквој катастрофи“, поручио је мр Лука Крстић.
Слободан Ћукаловић, један од аутора изложбе подсетио је окупљене на речи професора Милана Нешића, пројектанта кеја, да реку треба слушати а не ићи против ње.
По његовим речима, узрок несреће треба тражити и у промени тока реке која од брзе планинске реке код Пуклог камена прелази у мирну равничарску реку. Променом њеног корита она је окована људском руком, али не и укроћена.
„Када говоримо о оваквим трагедијама морамо тражити извор, узрок и износити њихове последице како би се оне спречиле убудуће“, истакао је Слободан Ћукаловић.
Коаутор изложбе Данило Пејчић, ученик Гимназије „Стеван Јаковљевић“ је истакао да се изложба састоји од више сегмената, садржи фотографије пре поплаве, долазак бујице, слике после поплавног таласа, фотографије којима је овековечена солидарност и пружање помоћи поплављенима, познате људе који су након поплаве посетили Власотинце и фотографије како Власотинце данас изгледа.
Фотографије су ауторима уступили: Живан Шушулић, Небојша Јанковић, Јелена Митровић и Звонимир Катлановић.