Током трећег представљања Власотинца у Београду у Манаковој кући су 19. јула приказани филмови Небојше Илића Илкета „Камен древног сневача“ I и II и отворена изложба слика и минијатура Братислава Бате Анђелковића. Илкетови филмови и Батине слике под заједничким називом „Камен древног сневача“ представљају непоновљиво културно дешавање. Поезију су те вечери казивали књижевник и публициста Мајо Даниловић и др Драгана Ратковић, научни сарадник САНУ.
О сликарском опусу Бате из Вучја говорио је академски сликар Ненад Станковић, коме је стриц био сликар Милић од Мачве. И ту се заокружује још једна уметничка прича јер је Милић од Мачве пресудно утицао на ликовно стваралаштво Бате из Вучја.
„Бату Анђелковића знам веома дуго као изузетног човека који у себи носи хришћанску љубав. Он је потпуно ренесансни човек. Та уметничка побуна у њему постоји против нечег што се нама није десило, није нам се десила та ренесанса у коју смо ми сликари на неки начин заљубљени. Ми смо у ствари имали ренесансу много пре ренесансе што показују Студеничко распеће, Милешевски Бели анђео, Успења Богородице у Сопоћанима. Управо то недостаје Европи. Код нас је та „ренесанса“ прекинута и остала је наша и Батина жал за њом. У сликарским циклусима Бате из Вучја види се његово опредељење за ту поетику“, истакао је Ненад Станковић.
По његовим речима у ликовном, уметничком смислу Бата из Вучја је са великом љубављу и врло мудро одабира материјале на којима ће радити.
„Стари сликари, мајстори сликарства су много пажње полагали подлози на којој су радили. Подлога је код многих сликара и цртача, попут Дирера и Рембранта представљала пола посла и у великој мери је чинила уметничко дело. Бата врло вешто и са великом љубављу бира камен као подлогу на коју поставља Немањиће, дајући један нови печат и смисао свом раду. Одабрао је камен јер не постоји ништа материјалније на планети од камена, то је сува, чиста материја. Он камену кроз своје дело даје љубав и тиме ствара вертикалу, метафизику. Својом душом, хришћанском енергијом и љубављу пружа нам ренесанси дух, који ми као народ нисмо доживели и иживели на један прави начин. Прича ренесансног духа осећа се код Бате из Вучја и преко Мачванске сликарске школе и преко Медиале, које су оставиле свој печат на његово сликарство, посебно у одабиру материјала“, додао је Ненад Станковић.
Он је овом приликом истакао да га посебно одушевљавају Батини портрети патријарха Павла и да их слика јер у себи носи дубоко усађену хришћанску љубав.
Поздрављајући београдску публику и све оне који су из Власотинца и Вучја дошли да подрже његов и Илкетов рад Бата Анђелковић је подсетио да долази из Вучја, из кањона реке Вучјанке која је његов отворени атеље.
„Мој животни пут је био мало чудан и инспирисан је песмом Ђуре Јакшића „Стазе“. Ја идем путем, лутам, трагам да бих стигао до свог циља“, рекао је Братислав Анђелковић и подсетио присутне на свој први сусрет са Милићем од Мачве, који је имао велики утицај на његов сликарски рад.
„Када сам 1974. године крочио у двориште Радован-куле упознао сам се са Радованом, оцем Милића од Мачве а неколио дана касније и са великим сликарем. Он ми је тада рекао да ћемо се поново срести када приредим изложбу у граду ни мањем ни већем од Београда. Тако је и било, поновни сусрет уследио је на мојој изложби у кући Ђуре Јакшића када је почело пријатељство које је оставило неизбрисиви траг на мене као човека и сликара“, рекао је Бата Анђелковић.
Током три недеље представљања Власотинца у Београду у Манаковој кући окупља се интелектуална и културна елита престонице и овог дела Србије.