Као и ранијих година организатор традиционалне манифестације Лето у Власотинцу Културни центар припремио је богат и разноврстан садржај намењен разноликој публици. Синоћ је у дворишту Културног центра приређено поетско вече Марка Милошевића. И док је он казивао своје стихове на гитари га је пратио Срђан Сиђа Живковић. Да љубитељи лепе писане речи воле овакве вечери потврђено је још једанпут присуством великог броја Власотинчана. Двориште Културног центра било је препуно, а публика је бурним аплаузом награђивала сваки стих и сваку песму.
Вече је отворила директорка Маја Марковић, која је поздравила све присутне управо стиховима Марка Милошевића, казавши:
„Довољно је рећи „чега ли се ноћима плашиш кад знаш да карте меша само Бог“, или „не врати ти љубав увек коме даш“, или „тад назваћу те својом иако већ животима моја си била“, или „причали да свако нађе своју срећу да невоља има невољу од себе већу.Довољно је рећи било који од ових стихова па знамо да је вечерас са нама Марко Милошевић, песник који пише поезију живота, који позива на живот и слави га у стиху, песник који подиже брижне и бодри уплашене. Марко је песник који ствара поезију живота и кроз свој живот корача заоденут Капутом.Вечерас ће своје стихове казивати уз музичку пратњу Срђана Сиђе Живковића“.
„Осећам потребу да својим стиховима проживим опет своју прошлост, преживим садашњост, дочекам будућност, останем кад сви тренутно живи оду. Осећам потребу да живим и туђе животе, драме, судбине. Да пријатељима дам, непријатељима подам”, записао је уместо биографије на свом сајту Поезија живота, Марко Милошевић, песник. Прву збирку песама Кроз живот душом објавио је 2020. године
- Како се постаје песник, песник данашњице, песник чији се стихови и поезија радо слушају, а у себи имају различите поруке?
„Ја увек кажем да се у животу деси оно што треба, песник се постаје рођењем, нема школе за песнике то је једноставно дар од Бога. Песник постаје онај ко препозна да се родио зато, као што се мени десило. Свака моја песма настала је у пар минута и нема назад. Ја једноставно не брусим своје песме, јер нису моје. Једноставно сва врата су се отворила да би могле да дођу до људи, да дођу тамо где им је место а то је душа људи. И мислим да људи то осећају“.
За неколико година наступа хиљаде и хиљаде продатих књига, четири издате збирке, филм поезије, преко 140 глумаца из Србије и региона који говоре стихове овог аутора, чини се да је поезија сама пронашла свој пут и то управо данас када је поезија негде на маргини, како сте успели, а успели сте, како и који је био мотив?
„Једноставно морало је, мотив је био да у ова луда времена, да највеће зло данашњице а то су друштвене мреже искористим у највеће добро, а то је поезија. Ја сам успео, имао среће да је поезија кратка форма, да је пријемчива, да стиже лако до људе, посебно младих. Мислим да је имамо у генима, поезија постоји хиљадама година, понављам имамо је у генима само треба неки окидач да је покрене. Не постоји човек који нема емоције само треба да се нешто деси и да се емоције покрену.“
Да ли се ми данас довољно разумемо, често о томе говорите?
„Најмање разумемо себе, а самим тим не можемо да разумемо ни друге. Мислим да су људи прво изгубили сами себе, и онда немају осећај за друге, јер нису себе нашли. Онај које испуњен, он лако прихвата онога ко му руке шири али и онога кога чека на песнице. И једноставно мислим када будемо вратили себе себи, онда ћемо припадати другима и други ће припадати нама. А то ће се десити милом или силом, морамо се вратити на нешто што се зове човек.Или ћемо се вратити себи или ћемо нестати.“.
Где налазите инспирацију за своје стихове, своју поезију која тера на дубока размишљања, изазива разне емоције, радост, срећу, бол, разочарање?
„Битно је да ми кад освестимо тајни део душе, ми ту тугу коју носимо у себи, сету, несрећу, онда оно што је лепо ће много више радовати. Кроз моју поезију видимо да нисмо сами, да се неке ружне ствари дешавају другима. Да свако носи свој терет у животу, и када схватимо да смо сви некако „једнаки“ онда ћемо се много више радовати, све је то живот.Срећа је по мени саставни део туге и обрнуто. И што пре то прихватимо биће нам лакше у животу. Знаш да живиш онда и туђе туге.“
Од 2020. са заједничким наднасловом „Поезија живота“ објавио је три књиге песама – „Кроз живот с душом“, „Победа себе“ и „Захвалан“, које је промовисао на својим песничким вечерима како у Србији тако и у региону.Каже да посебно воли да наступа у малим местима јер она имају своју специфичност, имају душу.
Из свог песничког ентузијазма конципирао је два јединствена пројекта – један је поезија на филму, а други је хуманитарни, у њему учествују глумци и јавне личности који његове стихове говоре на песничким вечерима. И овo песничко вече имало је хуманитарни карактер, а средства од продатих књига биће уплаћена у хуманитарне сврхе.
Програм је употпуњен песмом и звуком акустичне гитаре Срђана Сиђе Живковића, који је песника пратио док је казивао стихове или пак певао пригодне песме. Овомузичко-поетско вече сигурно ће сви који су били дуго памтити, као вече пуно позитивне емоције, лепих стихова и добре музике.
