ПОЕЗИЈА ДАРЕ СЕКУЛИЋ ЧУВА ЈЕЗИК НАШЕГ НАРОДА
Синоћ је у организацији Културног центра приређен омаж песникињи Дари Секулић, која је једно време прогонства из ратом захваћеног Сарајева живела у Власотинцу. Једна од највећих српских песникиња која је на свом животном путу прешла избегличку стазу од родног Кордунског Љесковца, преко Сарајева, Сремске Каменице, Приштине и Власотинца, па назад до Сарајева. Она је кроз тридесетак књига поезије одано чувала језик свога Кордуна и стварала поезију натопљену љубављу, како је наглашено у филму “Врелце – Песникиња Дара Секулић”.
О великој песникињи синоћ су говорили др Александар Костадиновић, историчар и теоретичар књижевности и др Станислав Станковић, лингвиста. Из Сарајева је власотиначку публику поздравио режисер Витомир Митрић, док су свој осврт на стваралаштво Даре Секулић мејлом послали проф. др Сунчица Денић и песник Тоде Николетић.
На почетку свог излагања др Александар Костадиновић је цитарао речи књижевника и књижевног критичара Стевана Тонтића да је “Дара Секулић најзначајнија српска песникиња после Десанке Максимовић”.
“Дара Секулић је сасвим сигурно најважнија представница српског послератног модернизма у песништву: по години рођења, али и по уласку у књижевност, ближа је Миљковићу и Радовићу, неголи Попи и Павловићу. Своје прве радове објавила је у Летопису Матице српске 1955, да би се њена шест деценија дуга песничка каријера окончала Одбаченим пјесмама из 2019. године”, истакао је др Костадиновић.
Песникиња је до своје десете године живела у родној кући у селу Кордунски Љесковац, да би након што је кућа спаљена и родитељи побијени у усташком покољу, живела по дечјим домовима и ђачким интернатима. Нажалост, избегличку судбину доживела је по други пут у време последњег рата, услед чега је неко време била и наша суграђанка.
“Дескриптивни систем поезије наше песникиње се обликовао управо око две неуралгичне тачке њене ратне трауме и губитка: као доминантни мотиви у репертоару слика Даре Секулић издвајају се мотив “куће/дома” и мотив “матере/мајке”. Фигура “матере/мајке” представља такође стожерни мотив у читавом низу јако вредних и упечатљивих песама”, додао је др Александар Костадиновић.
“Дара Секулић је најпре као прогнаник свратила на Косово и Метохију, као што се обично најпре оде у светилиште како би се осетила промисао Божја и наставио тежак пут. Тамо ју је пригрлила стална косовска несрећа, али и окрепило чудесно братско заједништво. Снага оних који нестају и опште страдање народа и појединаца довело ју је до мирног Власотинца. До ове топлине и светлости вођена је идејом и руком вашег Станислава Станковића који је најдубље препознао њену поетску семантику, али и значај њеног ходочаствовања. Као ванвременски монах, Дара се тихо и без ридања, после и са видним задовољством, готово чистом срећом, као у бајци, стопила са Власотинцем, са мирољубивим и дарежљивим Власотинчанима. Са товаром биља и понеким цветом, улазила је у многе домове и куће, певајући надахнуто о ономе што је Власотинце, њено загонетно пристаниште, чинило за њу. Отишла је одавде са вером да је осетила рај, а у онај прави рај отишла је из свог Сарајева”, истакла је Сунчица Денић.
“Оно што је Дару издвајало од других песничких форми, стилова и тематских мотива, биле су мудрост и филозофска акробатика, које су језик уздигле до метафизичких простора дајући му духовну вертикалу. Први сусрет са Даром и привилегију слушати је како својим казивањем уздиже сваки стих до праска емоција само су потврдиле моје уверење да је она Олимп са Кордуна и човек вредан дивљења”, поручио је Тоде Николетић.
Станислав Станковић се осврнуо на Дарин пут од Кордунског Љесковца када је 1942. године морала да напусти згариште свога дома, када је у усташком покољу страдало четрнаест душа породице Секулић. Она је као девојчица интернирана у Италију, а потом дане проводила у дечјим домовима и интернатима у Загребу. Након година мира током којих је у Сарајеву радила као социјална радница и уређивала часопис за децу “Мале новине” уследило је још једно избеглиштво. Након Сремске Каменице, Дара Секулић је са унуцима пригрљена у дому песникиње Даринке Јеврић и њене мајке Јулије.
Професор Станковић је у Приштини упознао Дару Секулић. На Песничком часу – учитељству у част – у спомен Даници Горуновић Тасић у Власотинцу су те 1993. године гостовали великани српског песништва: Moшо Одаловић, Даринка Јеврић и Дара Секулић, када је гост Песничког часа била учитељица Ксенија Фишић, симбол племенитог просветарског позива.
Дара Секулић се након Приштине обрела у Власотинцу које није сматрала својим избегличким домом, већ својим уточиштем.
Станковић је подсетио да је Власотинце било њен дом, дом који никада није одсањан, за којим је жудила. Шетала је Дара Власотинцем, обилазила наше шуме јер је била биљарица и гљивар.
“Десанка Максимовић, Дара Секулић и Даринка Јеврић су дубоко укорењене у својим завичајним идиомима. Десанка Максимовић је уткала у своје поетско стваралаштво језик своје Бранковине, Дара Секулић језик свога Кордуна, дакле језик наших западних говора, а Даринка Јеврић наше средњовековље. Поезија Даринке Јеврић обилује лексемама и историцизмима који су део нашег културног, средњовековног наслеђа. Оне су чувари нашег језика јер њихова поетика чува језик једног народа”, истакао је др Станислав Станковић.
Након пројекције филма “Врелце” стихове Даре Секулић казивала је Мила Митић. Програм је завршен њеним невероватним извођењем песме “Не дам”, уз клавирску пратњу Братислава Валчића и подршку ученика ОШ “8. октобар” који су на сцену изашли са иконама светитеља и цвећем у рукама.
Кроз ово уметничко вече публику је зналачки водила професорка Јелена Ђокић.
Овој уметничкој вечери, претходило је потписивање Меморандума о сарадњи Општине Источно Ново Сарајево и Општине Власотинце. Наши представници Бранислав Катић, директор Културног центра, Братислав Валчић, заменик директора, Небојша Илић Илке, филмски радник и проф. др Станислав Станковић имали су пуну подршку председника општине Братислава Петровића. Меморандум потписан у Источном Новом Сарајеву прави је пут за оснивање заједничких свесрпских песничких сусрета Дари Секулић у спомен, који ће се почевши од ове године дешавати сваког априла у Источном Сарајеву и сваког септембра у Власотинцу.