Манифестација Музеји за 10 синоћ је почела у Завичајном музеју представљањем најновијих књижевних остварења Сање Савић Милосављевић и Младена Милосављевића, која објављују у оквиру Издавачке куће „Бедем“.
„Културни центар Власотинце укључио се у програм Ноћ музеја 2015. године, а последњих година део је манифестације Музеји за 10. Реч је о националној музејској иницијативи коју координира Национални комитет ICOM Србија. Ова, до сада највећа музејска иницијатива на територији Србије јединствена је у европском културном простору. Осмишљена је са идејом ближе сарадње и заједничког наступа музеја у Србији у циљу ефикаснијег рада, веће видљивости, као и чвршће повезаности са локалном заједницом“, истакла је Маја Марковић, директорка Културног центра и најавила да ће програм ове манифестације трајати до 19. маја.
Сања Савић Милосављевић представила је своје књиге „Теферич на Славији“ и „Унутрашњи рељефи“, док је Младен Милосављевић говорио о свом роману „Вечна кућа“ и поеми за децу „Абракадабра, а брак за дабра“.
„Унутрашњи рељефи“ су прва збирка поезије Сање Савић Милосављевић, иако пише од првог разреда основне школе. Писање прозе, сценаристике и драмских текстова некако су одлагали објављивање ове збирке поезије за коју је ауторка сама урадила илустрације. Прва и насловна песма збирке настала је на првој години студија.
„Осетила сам потребу да и ту сферу свога стваралаштва уобличим међу корице књиге“, истакла је Сања Савић Милосављевић.
Младенова поема „Абракадабра, а брак за дабра“ је његова друга поема за децу након „Олалија“.
С обзиром да је међу читаоцима препознатљив по књижевној фантастици, да је фасциниран фолклором, фолклорном фантастиком, селом и обичајима и овога пута је све то представио у форми књижевности за децу.
„Све карактеристике одрастања и тражења себе пребачене су у животињски свет. Покушао сам да испричам архетипску причу о трагању за собом, за суштином живота“, рекао је Милосављевић.
Као што је радња претходног Младеновог романа „Језава“ смештена у Шумадију, у село Ливад, које више не постоји и радња романа „Вечна кућа“ дешава се на истом месту, али у друго време. Сада се ту налази село Велико Орашје у коме је одрастао писац. Радња романа почиње на Михољдан 1982. године у контексту фолклорне фантастике и необичних ствари које су се дешавале у његовој породици. Причи су додати сегменти из других догађаја.
„Сама прича жанровски припада хорору и ослања се на историју и породичну драму, али ни овога пута нисам успео да побегнем од фолклорне фантастике“, додаје Младен Милосављевић.
“Вечна кућа је штиво које има заокружену структуру, ликови су заокружени, има јединствен, препознатљив стил. Она вас док читате води ка катарзи. Вечна кућа је нешто што је Дикенс описивао као кратко и оштро, што се чита у једном даху, што држи пажњу“, рекла је Сања Савић Милосављевић.
„Романом „Теферич на Славији“ покушала сам да повежем две средине, Пале, средину у којој сам рођена и формирала се као особа и Београд у коме још увек покушавам да се пронађем. Ликови су мајстор, бивши деликвент који се извукао и покушава да изгради себе, породицу, да се пронађе у постранзицијским временима све док не дође до психолошког зида. Други лик је сликарка, иконописац из Београда, трећи је њихов познаник, вајар, рашчињени монах. Њихове судбине се преплићу и уједињују на крају“, открила је делиће своје књиге, наша списатељица.
Сања Савић Милосављевић, драматург и писац, добитник је Златне антене за сценарио телевизијске серије Време зла на ФЕДИС фестивалу.
У Београд је стигла са Пала, и како сама каже, на Факултету драмских уметности је пронашла своју поетику, инспирацију и љубав.
Младен Милосављевић је дипломирао на Филозофском факултету у Београду, на смеру за Етнологију и антропологију. Снимио је неколико документарних и играни филм „Напрат“. Пише приче из области фантастике. Аутор је романа ”Кал југа” и ”Језава”.
Сања и Младен су 2020. године покренули издавачку кућу „Бедем“, која у последње време може да се похвали изузетним насловима. Њихово прво писање у „четири руке“ је заједнички сценарио за филм „Чудотворац Тумански“.
У другом делу вечери премијерно је приказан документарни филм Небојше Илића Илкета „Србијанка“, за који је аутор нашао инспирацију приликом сусрета са времешном горштакињом и последњом житељком црнотравског села Тодоровце, Србијанком Митровић. Она, која има симболично име, живи у једном сасвим другачијем свету него оном какав познају млађе генерације. Србијанка у филму представља камен међаш, не само између две државе, већ и између два света, савременог и оног који полако гасне на обронцима црнотравских брда.