Понекад ме плаши време у коме живимо. Нисмо дотакли дно, ми смо дубоко заковани на њему, што би рекао Срба, мој брат по оловци.
У Крагујевцу су пролазници недавно равнодушно пролазили поред беживотног тела самоубице, неки су чак снимали ужас па га прослеђивали друштвеним мрежама. Новинари, за хлеб који је некада имао седам кора, сада зарађују лажима и полуистинама о отетој и мученој девојчици. Уз разговор о све страшнијим дијагнозама суседа, колега и пријатеља често се испија јутарња кафа.
Уз све то и беда притисла. СМС порукама купује се нада за излечење деце.
И када помислимо да је крај, да смо ту, дубоко на дну и да се дубље и даље од овога не може, да нам нема повратка, као из ове јануарске магле помоли се сунце, осмех се озари, затрепери душа, сусретне се поглед пун саосећања, подршке, љубазности. Живи, посматра људе око себе и хтела би да сви око ње истински и достојно живе. Сакупља Јелена Ђокић помоћ за болесне и сиромашне, не дозвољава да се забораве они који су прерано отишли и чекају нас у једној другој димензији. Укључила се наша Јелена и у фондацију која се бори да се убрза начин потраге за несталом децом, учи своје ђаке врлинама онако како су њу у породици научили, учи их људи да буду. Доводи у нашу чаршију људе од струке и људе од пера и помаже да уместо таблоида књиге читамо, да нам фејсбук не служи да виримо у туђе животе већ да ширимо мрежу пријатељства и доброте, да читамо и када нам књига није при руци.
Покреће наша Јелена хуманитарне акције и својим примером нам показује да нам може бити добро само када и људима око нас буде тако.
И тек понекад ова професорка српског језика и књижевности нам одшкрине врата своје приватности, тек колико да видимо шта је за њу најважније у животу, шта је светионик који је води кроз живот, из чега црпи енергију која је покреће, од кога је о доброти учила.
Научила је Јелена Ђокић све то од оца Јована и све то преноси својој Данки и Љубици.
„Моја љубав према деци произилази из оног, најпре генетског што је мом оцу било својствено. Предуго сам се борила за своју дечицу па ми сваки бол било ког детета ствара много већу горчину него што би неком другом“, објашњава Јелена Ђокић своју спремност да се бори за срећу и безбедност сваког детета.
Њена прича о животу скоро се увек враћа на оца Јована човека од кога је наследила и научила све оно што човека чини добрим човеком. И баш када смо се чуле на Јовандан, Јелена нам објашњава да је некада прослава имендана њеног оца била највећа светковина и да је данас тај празник за њу посебно тежак и посебно леп. Тежак јер доноси са собом тугу због сећања на оца са највећом душом коју је спознала у животу и радост јер јој срце греје један мали Јован који по свему судећи има исто тако племениту душу као свој дека.
Научила је и да постоји друга страна медаље, да некада људе не обавезују ни морални, ни професионални кодекси.
„Све што је чинио мој отац Јован било је надљудско, а опет је то радио са толиком лакоћом да човек просто застане и упита се да ли је то било могуће. Волео је сваког и у свему је видео добро, чак и тамо где добро нико никада није осетио. Знао је да је већи грех не пружити руку. Упркос једној великој издаји веровао је у људе, а ја верујем да је живот мога оца био праћен добрим људима“, присећа се Јелена.
Свакако је живот Јованов био праћен пожртвованим, чак визионарским радом, стваралаштвом, померањем граница у професији, али и музиком, свирањем гитаре, пловидом у чамцу која је увек доносила спокој. Али, бескрајна љубав према Влади, Драгани, Јелени, Данки, Љубици и Матеји била је суштина његовог живота. Сва да доброта и племенитост сада живе у њима.
Други стуб Јеленине снаге је свакако мајка Нада, која је одувек својој деци била уточиште, оно најсигурније уточиште са највећим и најтоплијим загрљајем. Она их је научила колико у животу значе чврсте, нераскидиве, најчвршће могуће везе међу сестрама и братом.
У школи у своје ђаке у очи гледа, душу им посматра, преиспитује се да ли је све у реду, да ли потребна помоћ, подршка, разговор или тек покоја лепа реч охрабрења. Њени пријатељи се не осипају, већ долазе нови препознајући њену искреност и оптимизам.
Због чињенице да Јелена не говори пуно о свом ангажовању у локалној заједници, хуманитарном, васпитном и педагошком раду, замолили смо неке од њених пријатеља да то кажу уместо ње.
„Смисао живота није само егзистенција и брига о својим ближњима. Смисао живота није ни хедонизам који нас чини себичним и стапа нас у виртуелну прозаичност. Нити је смисао живота лични успех и его који нас често претвара у нарцисе и особењаке који постају усамљена острва. Смисао живота је достојанство и етика која нас упућује у божја начела и на тај начин оправдавају на овом свету. Јелена Ђокић, врстан педагог и покретач доброте, прихвата ова начела и чини све да улепша живот свима који су посустали, којима треба рука доброте, који имају раскошан таленат и који желе, као и она, да човек буде бољи. Она то прихвата као мудру изреку коју је казао Махатма Ганди „Обрисати сваку сузу из сваког ока“. Јасно је да се не могу све сузе обрисати, али довољно је једну обрисати и неког усрећити и већ смо оправдали своје постојање. Јелена је то часно оправдала. Добро је да је деца и млади прате. Да саосећају са свима којима нису наклоњене звезде. Добро је да постоји још Јелена. Да сваки град као Власотинце има своју Јелену Ђокић“, речи су Тодета Николетића, великог песника и пријатеља деце.
„Неке људе и пре него што их упознате, препознате као себи сличне. Тада вам није потребно много речи да дефинишете међусобне односе, довољно је да се ослоните на осећај који вас води. Тако је било са Јелом. Препознале смо се пре упознавања. Такви људи се присвоје и усвоје. Оно што се може издвојити код Јеле то је ентузијазам који зрачи, њена спремност да се покрене у оном смеру у коме мало ко закорачи, вера да свако од нас не треба само да верује у доброчинство, већ да га живи. Она га заиста живи. Њена је жеља да се закотрља точак добра у правом смеру, трудећи се да тиме буде путоказ и довољно јасна смерница осталима. Она то јесте. Колико су такви људи драгоцени, потврда је у ономе што остављају иза себе. Записи на путу живота. Што се мене тиче, наше пријатељство, иако не дуго, заиста ми је драгоцено и волела бих да траје у времену које је пред нама“, каже књижевница Јасенка Лаловић.
“Дуго већ, деценијама а можда и читав век, филозофија паланке се перманентно из провинције пресељава у велике урбане центре. С тога и није чудо што мноштво вредних људи, лишених сваке блазираности, препотентности и извештачености, чешће срећем у унутрашњости него у Београду или већим градским срединама. Таква је, између осталих, и Јелена Ђокић. Остварена у сваком погледу, космополита, широких погледа и духа, спада у оне највредније које сам имао прилике да упознам током прошле године. Иако смо се срели свега два или три пута, тај осећај да се познајемо годинама, траје и трајаће све до краја нашег бивствовања на овом свету. Надам се да моје мишљење деле и њени суграђани“, каже Влада Арсић, аутор књиге „Армагедон“, коју фондација „Тијана Јурић“ представља као својеврсно и застрашујуће сведочење о жртвама педофилије и замкама које вребају из реалног и виртуелног света друштвених мрежа.
„Јелену Ђокић упознала сам 2016. године када је организовала промоцију мог првог романа. Од првог момента схватам да се ради о изузетној жени. Начин на који се бори за ученике којима предаје књижевност и у њима развија љубав према писаној речи и култури ретко се среће међу просветним радницима данашњице. Јелена зрачи посебном енергијом, незаустављива је у својим настојањима да осмисли и реализује бројне пројекте у које укључује чланове заједнице у којој живи, али и да пружи и добије поруке еминентних писаца, културних радника и хуманитараца. Поред свега, она је мајка, супруга, ћерка, сестра и надасве пријатељ. Свако од нас ко је имао прилике да сарађује са Јеленом доживљава је као неког свог. Можда је управо у њеном свесрдном давању срж поштовања које изазива у људима. Захваљујући Јелени, Власотинце важи за једну од омиљених дестинација међу представницима културе. И најважније, она својим деловањем не прави бренд од себе већ враћа сјај потиснутим а неопходним вредностима. Привилегија је бити пријатељ Јелене Ђокић, а велико признање бити међу онима које је одабрала да је прате на путу очувања и промовисања хуманости, културе и, пре свега, људскости“, каже књижевница Јелена Миленковић.
Својим радом и својим односом према људима сврстала се Јелена Ђокић у групу изузетних жена које су изабрале тежи, али частан и лепши пут у животу, једини пут који враћа достојанство људима.
