Ретроспектива Илкетовог филмског стваралаштва изазвала је велику пажњу публике. У целости преносимо утиске професора Саше Станковића о ауторском опусу Небојше Илића:
Искрено се не сећам тренутка када сам се упознао са Небојшом Илићем Илкетом. Чини ми се да га знам одувек као неког човека са камером, који све види а мало говори. Сарадњу смо почели када је снимао промоцију моје прве књиге и од тада наше познанство се полако развија у пријатељство. Гледао сам његове филмове и дивио се његовом таленту. Док је снимао филм „Пустоод“, јавио сам му да постоји приповетка „Црниловића круг“, коју је написао књижевник Саша Хаџи Танчић. Нажалост, Хаџи Танчић нас је напустио пре премијере филма, али знам да му је било драго што се помиње у филму. Иако је некад сарадња Илкета и мене била случајна, данас он планира да снима филм по мојој књизи о Влади Илићу. Мени је велика част што познајем Илкета, а задовољство ми је што сам књигом о Илићу прокрчио пут његовом новом филму.
Међутим, све наведено је мање важно. Појава Небојше Илића Илкета је нешто само по себи фасцинантно. Није чудно што он постоји, нити што је Власотинчанин већ то да ствара у Власотинцу. Лако је бити уметник у Београду, што би рекао Његош „из грмена великога лафу изаћ трудно није“. Задивљује да један такав стваралац живи у малој вароши око 300 километара далеко од престонице. Он се бави филмом, веома скупом „забавом“, и још осваја бројне интернационалне награде. Само је ово довољно да неко зна и да се изненади , чак и да није погледао ниједан Илкетов филм. А кад погледа, онда се нађе у чуду! Он као да прави филмове ни из чега или боље речено делује да од било чега може да направи филм. Илке је одавно прешао границе наше државе. Његов таленат и добронамерни дух прави је пример родољубља. Филм о дечаку који плива за православни крст награђен је у Хрватској, што говори да права уметност превазилази све шовинистичке поделе. Поруке његових филмова су хуманистичке, боље речено људске. Илке нас позива да будемо људи као што је то чинио патријарх Павле.
Окосница скоро свих његових филмова је Власотинце на овај или на онај начин. За разлику од вести које помињу нашу варош у црној хроници, Илке даје једну прелепу слику. Он ништа не идеализује, само представља реалност коју сензационалистички медији не желе да виде. Његово „ треће око“ оставља сведочанство о Власотинцу које жилаво пркоси суровој борби за голи живот. Он не пристаје на паланачку малодушност, јер добро зна да је провинција у главама људи и да то нема везе са географијом. Кад неко за сто година буде писао историју нашег места, видеће боље од нас наше промашаје. Између два пописа нестало је преко 100% Власотинчана, што оних нерођених, што оних што су побегли у потрази за бољим животом. Том истраживачу ће феномен Илкета бити невероватан! Зар је могуће да такав уметник живи у граду који изумире? Илке је уметник који не чека неко боље време да би стварао. Он обавља своју овоземаљску мисију упркос свему. Илке је зрак светлости у мраку у којем живимо. После Косовског боја настале су најбоље наше епске песме. Иво Андрић је за време ратова написао своја најбоља дела. У песми „Манасија“ Васка Попе зограф слика без обзира на „коњицу ноћи“… Да су Срби чекали боље време за културу, не би било ни Срба ни културе.
Најлепше је од свега што Власотинце воли Илкета. Синоћни вишеминутни аплауз најбоље говори шта Власотинчани мисле о њему. Не знам колико је схваћен, али знам да је вољен. Ипак, нешто се променило код нас, јер Илке није као Црниловић несхваћен од средине у којој живи. Њега нико не помишља да зове пустоод. Није мала ствар постати пророк у свом селу. Мислим да је Илке попут митског Антеја, има снагу само док је важан за тло на којем је поникао. Он не би био то што јесте да није ту где је рођен. Власотинце је много добило јер је задржало Илкета, али и обрнуто. Он није птица селица већ ендемска биљка, а на нама је да га сачувамо