Стотинак бивших радника некадашњих друштвених предузећа „Беско“, ГП „Црна Трава“ „Милош Диманић“, Позамантерије“, „Трикотаже“, „Синтекс“, ТП „Власина …, јуче су мирно протестовали у центру града изражавајући своје негодовање због неисплаћених заосталих зарада.
У просеку, радници од својих фирми потражују између 500.000 и 600.000 динара. Многи од њих преминули су чекајући да наплате своје зараде, многи су оболели, неки се сналазе, раде у хладњачама, баве се свакојаким пословима да би саставили крај са крајем, други чак и лекове купују на рецку.
„Петнаест година чекамо наплату зарада које смо остварили, шетају нас од судије до судије или изнађу неке недостатке у документацији. На последња три рочишта државни правобранилац се није појавио па су суђења одложена. Последња кап се прелила када се није појавио 23. септембра прошле године па је рочиште заказано за 4. март ове године. Због тога смо решили да се сваког понедељка у 12 часова окупљамо у центру града како бисмо указали на наше вишегодишње проблеме. Оно што нас посебно погађа је што су наше колеге које су заступали други адвокати оствариле своја права, као и радници многих лесковачких предузећа“, рекао је Благоје Ђорђевић, некадашњи радник Трикотаже.
По његовим речима ради се о 425 радника, који потражују између 20 и 30 зарада.
Слободан Вукашиновић, бивши радник „Беска“, каже да је у истом проблему као и његова супруга.
„Преко педесет пута сам дежурао у адвокатској канцеларији док смо прикупљали документацију, многи од тих радника су умрли, из Трикотаже је већ преминуло петнаест радника чекајући да се правда изврши. Многи од нас су се разболели. У таквим смо годинама када је касно за било какву преквалификацију тако да већина веома тешко живи. Из некадашње Агенције за приватизацију нам је 2014. године стигло упутство да се обратимо адвокатима, државном правобраниоцу и тадашњем заштитнику грађана Саши Јанковић. Када смо то учинили из Канцеларије заштитника грађана нам је стигло обавештење да наша документација, иако послата, није стигла на ту адресу. Након тога смо се обратили Министарству привреде и министру Игору Мировићу, он је обећао да ће Скупштина Србије формирати комисију од четири члана која ће да испита све социјалне програме и сачини евиденцију. Та комисија није никада формирана. Сада адвокати желе да политизују наше проблеме и борбу за правду, да злоупотребе нашу муку. Ми то не желимо, нама је потребно да суд у Власотинцу најзад донесе пресуду, да нам се исплати оно што нам се дугује“, каже Слободан Вукашиновић.
Бивши радници имају правосудне и извршне пресуде у односу на своје послодавце, чија имовина је продата у стечајном поступку или поступку ликвидације. Та средства нису била довољна да покрију све износе потраживања из правоснажних и извршних пресуда које радници имају. С обзиром да нису могли на тај начин да наплате они су своја потраживања пријавили Агенцији за приватизацију.
Када ни то није дало резултате обратили су се суду и затражили да он обавеже државу Србију да им исплати потраживања.
Године пролазе, камате расту а они још увек чекају правду. Сви су у међувремену прешли шездесету годину живота тако да је касно за нове почетке, за нове послове. Немају више ни психичке, ни физичке снаге за то. Многи су нарушеног здравља па се лече купујући чак и лекове на вересију. Крпе крај са крајем а изгледа као да нико није заинтересован да реши њихов вишегодишњи проблем.
И док се судска документација гомила, гомилају се проблеми и гомилају се године људима који су деценије свога рада уградили у предузећа која више не постоје. Окупљањем они покушавају да буду видљиви за друштво, да њихови проблеми постану видљиви и једног дана решени. Да ли ће се то окончати 4. марта или им предстоји сасвим други пут за решење проблема остаје да видимо за три недеље.