Сто прва годишњица пробоја Солунског фронта данас је обележена у Власотинцу. Окупљени грађани, представници локалне самоуправе, борачких организација и ученици основних и средњих школа најпре су се окупили у центру града где је положено цвеће на спомен ослободиоцима Власотинца. Присутни су минутом ћутања одали почаст српским јунацима из Великог рата. Уз звуке хармонике дванаестогодишњег Николе Станковића венце су положили представници општине, Удружења потомака ратника 1912 – 1920, Резервних војних старешина, СУБНОР-а и Основне школе “8. октобар”.
Песму “Тамо далеко” извеле су Петра Диманић, Милена Крстић и Мила Митић, ученице Гимназије “Стеван Јаковљевић”.
Програм је настављен у галерији Народне библиотеке “Десанка Максимовић”.
Говорећи о пробоју Солунског фронта, Драган Видосављевић, председник Удружења потомака ратника 1912 – 1920 је подсетио да је делегација из Власотинца пролеће године присуствовала централном обележавању стогодишњице од пробоја Солунског фронта, која је одржана у Поликастру.
По његовим речима, након повлачења преко Албаније, српски ратници пребачени су на Крф, један број у Солун, док је око 30.000 војника евакуисано у северну Африку, највише у Тунис. Пробој Солунског фронта почео је 14. септембра 1918. године са 1.500 топова свих калибара и минобацачком ватром која је разарала непријатељске ровове. Ослободиоци су у Власотинце стигли 7. октобра, а Београд је ослобођен 1. новембра.
“У ослобађању Власотинца учествовала је мароканска коњица. Међу ослободиоцима је био и један број Сенегалаца. И док су српски војници кренули у ослобађање западних крајева према Хрватској и Словенији, Грци су послали око хиљаду војника са Пелепонеза који су били распоређени дуж границе са Бугарском. Због изузетно јаке зиме и њиховог крхког здравља умрло је око 400 грчких војника, који су сахрањени на војничком гробљу у Пироту”, подсетио је Драган Видосављевић.
Гимназијалци Катарина Павловић, Александра Стојановић и Миљан Величковић су овом приликом извели програм под називом “На хумкама у туђини”, који су припремили са професорком Сузаном Пешић. На овај начин они су оживели сећања на славне претке који су своје кости оставили тамо далеко, у туђини где се певало, плакало, чезнуло за отаџбином, патило, умирало, доживела највећа голгота, а потом и васкрснуће Србије.