Стари лесковачки обичај чешљанка као и промоција истоимене књиге, прве из едиције обреди, обичаји и народне умотворине лесковачког краја, аутора етнолога Слађане Рајковић и проф. др Драгомира С. Радовановића синоћ су приказани у Галерији Културног центра на Нешићевом кеју. Госте и све присутне испред Културног центра, домаћина ове вечери, поздравио је Братислав Валчић, рекавши, између осталог, да из Власотинца потиче један од првих етнолога, трудбеник у сакупљању и очувању народних обичаја и традиције, Христифор Кица Црниловић.
Етнолог и кустос Народног музеја у Лесковцу Слађана Рајковић је о овом јединственом и карактеристичном народном обичају рекла:
„Чешљанака је обичај који спада у групу свадбених обичаја и претходи свадби. Везан је за сам град Лесkовац и не постоји нигде више у Србији, па чак ни у околини Лесковца. Дешава се два дана пре свадбе, то је увек у четвртак. Позивају се младине другарице, пријатељице и комшинице, присутне су само жене. На чешљанку свекрва са својим пријатељицама доноси „синију“ (већу бакарну тепсију), хаљину – венчаницу, ципеле, бидермајер и накит за свадбу. Свекрва такође доноси и грабену погачу и црвени чешељ. Све се то предаје у руке новопеченој млади, а онда креће ритуал. На прве тактове македонске песме „Праштавај, мајко, праштавај“ најбоље другарице будућу млaду чешљају, онда она устаје и чешља своје другарице, желећи им да се и оне што пре удају. Испред будуће младе је мало мушко дете које држи огледалце покривено марамицом. Млада се после тога ставља на кантар и симболично мери, да би у браку била одмерена у својим поступцима. Онда млада седа на јастук, преко њене главе другарице стављају бели чаршаф, а свекрва износи окићену грабену погачу и тада настаје гурање јер свака девојка жели парче тог симбола. Сам чин чешљања је жеља да млада лепо изгледа на свадби. Ово је такозвано опроштајно вече са младом тј. са њеном младошћу и она се на овај начин уводи у свет удатих жена“.
Ученици ОШ „Бора СтанковиЋ“ у Губеревцу приказали су како тај обичај изгледа, кореографију су осмислили учитељ ове школе Небојша Симоновић и учитељице Јасмина Спасић и Весна Стаменковић.
„Обичај чешљанке тј. обичај испраћаја девојке из родног дома и њен растанак са мајком, укорењен је почетком 19. века и задржао се до данас“, рекао је ове вечери проф. др Драгомир С. Радовановић, додавши на крају „ да је за један народ од изузетне важности неговање и очување народне традиције и културне баштине“.