У Галерији „Петар Лубарда” у Андрићграду изложбу је отворио Емир Кустурица
Десетога дана децембра месеца 2021. године навршило се шездесет година од приређивања церемоније доделе Нобелове награде госпару српске књижевности Иви Андрићу. У Концертној дворани у Стокхолму награду нашем нобеловцу уручио је шведски краљ Густав Адолф VI. У свечарском слову „О причи и причању” изговореном приликом примања Нобелове награде Иво Андрић је исказао и своје мишљење о захтеву публикума да и сам уметник проговори о себи и свом стваралаштву. Ево тог сегмента из Андрићевога говора у Стокхолму: „Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже још нешто о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничког дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да ’писци нису добре судије својих дела’. Са дивљењем и разумевањем сам некада прочитао Гетеово правило: ’Уметниково је да ствара а не да говори!’ Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.”
Током петнаестодневнога боравка у Шведској, 1961. године, Иву Андрића је, нужно је и то овде рећи, пратила супруга Милица Бабић, „љубав његовог живота”. Њихове заједничке фотографије дале су нарочиту људску, господствену димензију овој изложбеној поставци.
Документарну изложбу „Иво Андрић – поводом 60 година од добијања Нобелове награде” приредили су Јелица Рељић, др Мирослав Перишић и Александар Марковић, сарадници су им били Никола Хаџић и Александра Јаношев. Аутори изложбе су се користили грађом из Архива Југославије, Архива САНУ, Музеја Југославије, Музеја Града Београда, Задужбине Иве Андрића и Државног архива Србије. Изложбена поставка веома лепо илуструје све важне догађаје од кандидатуре (Писмо Савеза књижевника Југославије Шведској академији, Београд, 23. јануар 1958) до уручивања Нобелове награде Иви Андрићу (Стокхолм, 10. децембар 1961). Посебан део ове изложбе представљају сведочанства о Свечаном скупу у част акдемика Иве Андрића одржаном у јануару 1962. години у САНУ, као и документа о његовом пријему, годину дана после доделе Нобелове награде, код Јосипа Броза, председника ФНРЈ, у октобру 1962. године када му је уручен Орден Републике.
Изложбену поставку, 17. децембра у 19,00 сати у Галерији „Петар Лубарда” у Андрићграду, отворио је директор Андрићевога института Емир Кустурица. Након пригоднога, посве топлог слова господина Кустурице о нашем нобеловцу, присутни Вишеграђани и гости слушали су одломке из Андрићевих дела Ex ponto, Знакови поред пута и На Дрини ћуприја, које је казивао млади глумац Марко Пантелић. Међу посетиоцима ове ванредне културне вечери били су и Бранислав Катић, директор Културног центра Власотинце, Братислав Валчић, заменик директора Културног центра Власотинце, Небојша Илић, аутор документарних и туристичких филмова, као и проф. др Станислав Станковић из Власотинца. Била је то Божија Промисао, јоште један леп, узвишен сусрет након њиховога дводневног боравка међу колегама и пријатељима у Источном Сарајеву, које је Дара Секулић заувек спојила са нашим Власотинцем!
Те вечери, између осталих, звониле су и следеће Андрићеве речи из његовога обраћања на церемонији доделе Нобелове награде: „Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања, и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича”. У сусрет мудрим Андрићевим речима Ћупријом на Дрини те вечери узносито похиташе и стихови Даре Секулићеве: „Колико сте ми слободе дали, толико сте ми припадали”.
Станислав Станковић