У галерији Народне библиотеке „Десанка Максимовић“ синоћ је приређено уметничко вече током кога су представљене слике и поезија ауторке Слађане Недељковић. Стихови и слике, две исконске људске потребе у потрази за узвишеним и лепим, неретко су кроз историју биле повезиване и чиниле су нераскидиво јединство код појединих уметника попут Ђуре Јакшића, Моме Капора, Пеђе Милосављевића.
„Током приређивања антологије дијалекатске поезије „Оратим да не патим“ упознали смо Слађану Недељковић из Врања. Након тога смо сазнали и за њен сликарски рад што нам је дало идеју да је власотиначкој публици представимо и као сликара и као песника“, истакао је Срба Такић, директор библиотеке.
Слађана Недељковић пише и на дијалекту и на књижевном стандардном језику.У њеној поезији на књижевном језику доминирају љубавне теме, а присутни су и урбани мотиви. У поезији на дијалекту доминирају традиционални мотиви.У њеним стиховима осећа се дух старог Врања. Док читамо њену поезију осећамо се као да је проговорила нека јунакиња Боре Станковића“, истакао је Саша Станковић, професор српског језика и књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“.
„Слађана нас својим сликама води кроз далеке, а опет тако блиске пределе. Уметница преноси на платно један ванвременски и ванпросторни пејзаж, а начин на који је он остварен подстиче код посматрача осећај непрекидног мира. Њени радови подстичу посматрача да се запита да ли је време стало, да ли је то ухваћен неки посебан тренутак, попут фотографског кадра. Призори старих здања иако забележени без присуства људске фигуре, пуно говоре о човеку. Говоре о његовој историји, о његовом пореклу, о спољним утицајама, о љубави, о вечитом сукобима и неслагањима и изнад свега, о једном великом забораву, који полако постаје наш највећи непријатељ“, записала је професорка Јасмина Златковић, историчарка уметности.
„Свака моја слика има своју причу, ту су пропланци са Власине, Хиландар, Бели анђео, шума, јутро, куће које бих волела да сачувам од заборава, у којима су нас као мале топло дочекивали. За моје стваралаштво на дијалекту посебно је важна слика Баба Златине улице у којој је одрастао Бора Станковић“, истакла је ауторка.
Њена пријатељица, глумица позоришта у Врању Радмила Ђурђевић читала је записе о изложеним сликама које је написала Јасмина Златковић.
Стихове су казивале Исидора Миленковић и Јелена Милосављевић, ученице Гимназије „Стеван Јаковљевић“.