Довољно је само рећи “Видимо се вечерас код сата” или “Вечерас код сата у исто време” па да сви Власотинчани знају да се ради о Старом сату на часовничарској радњи у Немањиној улици. Тачно девет деценија ова радња и велики сат на њој су симболи Власотинца. Ова часовничарска радња отворена је 1930. године и једина је одолела је зубу времена за разлику од многих радњи саграђених у том периоду.
Овај локал у Немањиној 82. постоји од почетка 19. века. Некада су се у њему и локалу поред налазиле пиљарска радња и мала кафана у којој су се за госте припремали купус и пасуљ, а било је ту и јагњећег и свињског печења. Радњу је држао Коста Цокановић, али његов син Владимир никако није хтео да настави очев посао, нити да заврши опанчарски занат јер су сатови били његово велико интересовање.
Након завршеног часовничарског заната у Нишу, Владимир Цокановић се са мајсторским писмом вратио у Власотинце и отворио радњу. Из тог периода у радњи се налази и зидни сат који је Владимир наручио из Словеније. Кажу да сат на зиду локала није променио место читавих деведесет година. Међу вредне експонате свакако спада и зидни ловачки сат поред њега, кога је Владимир исте године наручио за свог пријатеља и ловца Тихомира Поповића. Сат је наследио његов син Петар, који је пред смрт оставио аманет да се сат поклони часовничарској радњи Цокановић.
Владимир Цокановић је направио и велики сат, који данас знамо као Стари сат. У овом великом послу помогли су му пријатељи занатлије. Они су направили спољну кутију од дрвета црног руског бора која је обложена бакарним лимом. Ручно рађени бројчаници постављени су са обе стране тако да нема предње и задње стране сата. Бројчанике је израдио тада веома цењени фирмописац. За звоно сата узет је део точка старог аутобуса, а за механизам који се налази у радњи је коришћено више зупчаника. Сат је звонио на пола и на цео сат. Током Другог светског рата ни сат, ни звоно нису били у функцији, али је радња ипак погођена непријатељским мецима. Током свог рада Владимир је у радњи имао шест ученика међу којима је био и Милутин Савић, који је касније био успешан часовничар у Земуну.
Владимир Цокановић, цењени часовничар и колекционар успео је да љубав према свом занату пренесе и на породицу, посебно на сина Звонимира.
Седамдесетих година Звонимир је урадио нове бројчанике на великом сату.
У радњи смо ових дана сусрели Звонимира Цокановића, који са своје 72 године још увек радо долази у локал и помаже сину Николи. Лепа и топла прича о породичном занату који се преноси са колена на колено и показује сву љубав породице Цокановић према овом послу. Кажу да код куће имају још већу и вреднију колекцију сатова, јер су ови мајстори часовничарског заната и предани колекционари.
Иако је посла далеко мање него претходних деценија, сазнајемо да неки људи још увек воле и поседују зидне сатове које уклапају у своје нове ентеријере. Такође у ТВ серијама сценаристе Синише Павића стари зидни сатови заузимају посебно и видљиво место.
Током разговора Звонимир се подсећа колико су некада људи користили ручне сатове, између осталог и због чињенице да су предузећа поводом јубилеја и одлазака у пензију раднике награђивали часовницима. Па није ни чудо што је тада било пуно посла. Посебно се сећа експанзије руских сатова попут Ракете и швајцарских Дарвила и Омикрона. Данас се махом производе кварцни сатови, од оних веома квалитетних, до кинеских који се могу купити за пар стотина динара. Упркос томе, људи повремено доносе на поправку класичне механичке сатове на навијање.
Звонимир је у очеву радњу почео да долази већ у основној школи са дванаест година, а 1976. године је преузео посао. Стопама оца и деде кренуо је и Никола који је у радњу долазио од раног детињства, а сада води посао у њој.
Они поправљају сатове, сакупљају и купују ретке експонате, а у једној витрини су и сатови по које власници никада нису дошли, међу којима је највише давно заборављених будилника. И наравно, одмах у човеку крену сећања на детињство и младост.